Vending Machine

Nebrojeno je već rado­va i izlož­bi nas­to­ja­lo razag­na­ti tan­ke gra­ni­ce izme­đu dopad­lji­vos­ti i umjet­nos­ti, spe­ku­li­ra­ju­ći s obo­je, kri­ti­zi­ra­ju­ći jed­no, pos­tav­lja­ju­ći se u tre­ću pozi­ci­ju, pris­tu­pa­ju­ći etič­ki ili estet­ski, druš­tve­no-kri­tič­ki ili iro­nij­ski. Svako vri­je­me potra­žu­je i ispo­lja­va nove umjet­nič­ke teme, meto­de i druš­tve­ne suod­no­se, a ovo pos­ljed­nje, (post)postmoderno doba čini to pone­što tran­s­pa­rent­ni­je ili je to dojam s obzi­rom na uro­nje­nost u nj pa se sve doživ­lja­va inten­ziv­ni­je, zgus­nu­ti­je i dramatičnije.

Vending Machine Jelene Bogdanić uto­li­ko nije prvi, a zasi­gur­no ni pos­ljed­nji poku­šaj objaš­nja­va­nja svi­je­ta iz vizu­re vlas­ti­te i opće umjet­nič­ke ulo­ge i pozi­ci­je, no jedan je od nje­go­vih nepo­sred­ni­jih izra­za u hrvat­skoj umjet­nos­ti danas. Riječ je o „ins­ta­la­ci­ji” koja temi pris­tu­pa i dos­lov­no i s iro­nij­skim odma­kom, apsur­dis­tič­ki i etič­ki nagla­ša­va­ju­ći suprot­nos­ti te bri­šu­ći nji­ho­ve gra­ni­ce i okvire.

Suštinski, taj je samo­pos­luž­ni apa­rat odraz moder­nog i suvre­me­nog druš­tva, nje­go­ve potre­be za brzim i lakim, za teh­no­lo­škim una­pre­đe­njem i opti­mi­za­ci­jom, za efi­kas­noš­ću i potroš­njom, ali i za povrat­kom u jed­nos­tav­ni­ja vre­me­na. Subverzivnim pre­uzi­ma­njem tog pro­tro­bot­skog stvo­ra, umjet­ni­ca svo­je kipar­ske rado­ve pos­tav­lja kao podjed­na­ko ispraž­nje­ne sadr­ža­je, no s ciljem da otvo­re dija­log. Dijalog o vre­me­nu, o druš­tvu, o umjet­nič­koj vri­jed­nos­ti, o apatiji.

Modelirajući u gli­ni, tom kla­sič­nom mate­ri­ja­lu, auto­ri­ca izvo­di raz­no­li­ke kipar­ske stu­di­je: tor­za, ruke, sto­pa­la, živo­ti­nje, dos­tup­ne i temelj­ne for­me. Povratkom svo­je­vr­s­nim obli­kov­nim počet­ci­ma pod­sje­ća na tra­di­ci­ju i važ­nost zana­ta, no već se u idu­ćem kora­ku, 3D ske­ni­ra­nju i ispi­si­va­nju, posve­ću­je novim dose­zi­ma i meto­da­ma. I čini to svjes­no, čini to kako bi zado­vo­lji­la neuta­ži­ve i neo­dr­ži­ve ape­ti­te, pri­ti­ske za stal­nim dje­lo­va­njem, pri­sut­noš­ću i ino­va­ci­jom. Te su umno­že­ne, a ipak auten­tič­ne skul­p­tu­re isto­vre­me­no i iskaz traj­ne podi­je­lje­nos­ti veći­ne umjet­ni­ka izme­đu pos­la i pozi­va, rada i auten­tič­nos­ti, druš­tve­nog i vlas­ti­tog važ­nog. Takvu pozi­ci­ju Bogdanić iskre­no pre­uzi­ma stva­ra­ju­ći dje­la koja zah­ti­je­va­ju umi­je­će, no odra­ža­va­ju tež­nje za stal­nim napret­kom, opti­mi­za­ci­jom i digitalizacijom.

Vending Machine sto­ga je pre­tje­ran pa i apsur­dan poku­šaj pomir­be ono­ga nes­po­ji­vo­ga, onih diho­to­mi­ja koje možda i ne pos­to­je. Sukoba koji poči­va­ju na vječ­nom ili-ili prin­ci­pu. Ili viso­ka umjet­nost, ili umjet­nost koja se pro­da­je, ili pra­va kari­je­ra ili oskud­no živo­ta­re­nje, ili sve­tost gale­ri­je ili troš­nost trgo­vi­ne, u konač­ni­ci, ili pris­ta­ja­nje ili ispadanje.

Taj pre­na­mi­je­nje­ni, ili bolje reče­no pre­uze­ti samo­pos­luž­ni apa­rat budi zani­ma­nje ali i otpor. Jedan obi­čan stroj, jedan sim­bol ubr­za­nog druš­tva blje­šta­vi­la sada nas­to­ji ser­vi­ra­ti umjet­nič­ko dje­lo kao pro­izvod, ne kao pro­dukt kre­ativ­nih indus­tri­ja, već kao umjet­nost kak­vu smo dosad poz­na­va­li. Njegovo pozi­ci­oni­ra­nje u sve­ča­nost gale­ri­je uto­li­ko jas­ni­je pro­ka­zu­je iro­nij­sku stra­te­gi­ju umjet­ni­ce; među­tim, nje­go­va funk­ci­ja nije tek mimi­kri­ja poz­na­tih obli­ka i subver­zi­ja kon­zu­me­riz­ma, već jest obo­je i sve izme­đu. Ti plas­tič­ni objek­ti jesu skul­p­tu­re, koli­ko i pro­izvo­di, oni poči­va­ju na ruč­nom, koli­ko i na auto­ma­ti­zi­ra­nom radu, stroj je i sam kip, koli­ko i indus­trij­ski apa­rat, on je i kri­ti­ka i pri­hva­ća­nje reali­te­ta. On je pita­nje na koji se odgo­vor daje poje­di­nač­no i kolek­tiv­no, mone­tar­no i vri­jed­nos­no. On je ništa više nego vlas­ti­ta sušti­na, a ništa manje nego nas­ta­vak ispre­ple­te­nih odno­sa pre­pu­nih tre­ćih opci­ja. Vrijedne su raz­go­vo­ra sve te povez­ni­ce, neural­gič­ne toč­ke i pros­to­ri izme­đu, kao i pro­miš­lja­nje o širim impli­ka­ci­ja­ma umjet­nič­kog dje­lo­va­nja kojim se odu­vi­jek zrca­li opća stvarnost.

Mihaela Zajec

a: Jelena Bogdanić

Jelena Bogdanić (1998., Zagreb) diplo­mi­ra­la je 2022. godi­ne na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, Nastavnički odsjek u kla­si izv. prof. art. Vlaste Žanić i komen­to­ri­ce red. prof. art. Ines Krasić. Peti semes­tar stu­di­ja, pro­ve­la je na Beogradskom Fakultetu likov­nih umet­nos­ti u kla­si Milete Prodanovića, u sklo­pu Erasmus+ pro­gra­ma. Kroz objek­te i ins­ta­la­ci­je istra­žu­je mate­ri­jal­nost, este­ti­ku i poetič­nost jed­no­krat­ne plas­ti­ke čije nepre­dvid­lji­ve pre­obra­ža­je ostva­ru­je top­lje­njem. Izlagala je na neko­li­ko grup­nih izlož­bi u Zagrebu, Labinu i Dublinu. Osim svo­jeg umjet­nič­kog anga­žma­na, Jelena je tako­đer stek­la rad­no iskus­tvo u podru­čju obra­zo­va­nja. Od 2022. godi­ne do 2023., bila je zapos­le­na u osnov­noj ško­li Vrbani, gdje je ima­la pri­li­ku pri­mi­je­ni­ti svo­je peda­go­ške vje­šti­ne i podi­je­li­ti svo­ju strast pre­ma umjetnosti.