Nestalna stvarnost

Intermedijska se umjet­nost sve više pozi­ci­oni­ra kao inter­dis­ci­pli­nar­na, ili čak tran­sdis­ci­pli­nar­na, jer ne uklju­ču­je samo medi­je, nego pro­ži­ma raz­na polja umjet­nos­ti i pove­zu­je sek­to­re, što je vid­lji­vo u samim nazi­vi­ma kao što su “umjet­nost i zna­nost”, “umjet­nost i teh­no­lo­gi­ja”, “umjet­nost i eko­no­mi­ja” itd., dok izraz “umjet­nost i druš­tvo” može­mo shva­ti­ti kao pre­vi­še kla­si­čan, tra­di­ci­ona­lan, zas­ta­rio, opće­nit. No, upra­vo u poto­njem duetu, uz pro­ži­ma­nje jed­ni­ne i mno­ži­ne, kori­šte­nje kon­kret­nog i aps­trak­t­nog, isti­ca­nje par­ti­ku­lar­nog kao općeg, nala­ze se sje­ci­šta zna­nja i pona­ša­nja, iskus­ta­va i zaklju­ča­ka, teori­ja i prak­se, empi­ri­je i apri­oriz­ma, koji ili zbir­no i meto­do­lo­ški, ili sko­ko­vi­to i nasu­mič­no sači­nja­va­ju naš svi­jet u skla­du s iskon­skim, s kaosom.

Kaos (grč. χᾰ́ος) je jed­ni­na mno­ži­ne i može ozna­ča­va­ti izvor­no sta­nje pos­to­ja­nja, pros­tor, zrak, ponor, bez­dan ili bes­kraj­nu tamu, odnos­no to je naša (iskon­ska) tvo­re­vi­na koja vodi raču­na o ele­men­ti­ma oko­li­ne i svoj­stvi­ma sve­mi­ra. Kao sre­diš­nji protagonisti—ili barem mis­li­mo da to jesmo—ovog bes­plat­nog puto­va­nja na sve­mir­skom bro­du zva­nom Zemlja po Svemiru ili Svemirom, suoča­va­mo se s njim i nji­ma, s mnoš­tvom, s mul­ti­ver­zu­mom. Znamo pone­što čak i o dimen­zi­ja­ma sve­mir­skih širi­na i dulji­na­ma zvjez­da­nih sta­za i nji­ho­vim uda­lje­nos­ti­ma od našeg pla­ne­ta i Sunčevog sus­ta­va, a ne zatva­ra­mo oči, uši i dru­ga osje­ti­la kad se uhva­ti­mo uko­štac sa sami­ma sobom, s biti i biva­njem u oko­li­šu i pove­za­nos­ti s njim, s pos­to­ja­njem te unu­tar­njim i vanj­skim putovanjem.

Svi smo mi inte­rak­tiv­na bića i živi­mo u uza­jam­nos­ti naše sadaš­njos­ti. Sjećanja su ogle­da­la proš­los­ti, vizi­je su svje­tla buduć­nos­ti. Procesualnost, pos­tup­nost i pros­tor­no-vre­men­ski kon­ti­nu­um gra­de luk u koje­mu sve ima svo­je zna­če­nje. Energija se, putem sun­če­vih zra­ka, pre­tva­ra iz foto­na u život. Fizikom i kemi­jom, svje­tlom i dodi­rom, miš­lju i dje­lo­va­njem. Kada se opće ras­pa­da u ele­men­tar­no, koje se zatim subli­ma­cij­skim pro­ce­si­ma sin­te­ti­zi­ra u stvar­no i pos­ta­je stvarno(st), dola­zi do tran­sfor­ma­ci­je meta­fi­zič­kog u fizič­ko, a potom iz fizič­kog u ete­rič­no; ono pos­ta­je pri­sut­no, osje­til­no, per­cep­ti­bil­no. Umjetnost se pos­tav­lja u (gale­rij­ski) pros­tor kao arte­fakt, u neki dru­gi kao deko­ra­ci­ja, a u neki tre­ći kao eksces.

Identifikacija teh­no­lo­ški ute­me­lje­nih dje­la zajed­nič­kim naziv­ni­kom nije nuž­na jer se oni mogu per­ci­pi­ra­ti kao neka vrsta inte­gri­ra­nog umjet­nič­kog dje­la. Obraćaju se i raz­go­va­ra­ju. Otvaraju se i cure. Sinkronizirano sa sobom i isto­vre­me­no s nama. Oni simu­li­ra­ju stvar­nost. Ulaze u naš pros­tor ili nam vra­ća­ju ono što mogu kada pro­dre­mo u njih. Pokreću iden­ti­tet­ska i vri­jed­nos­na pita­nja, seci­ra­ju teh­no­lo­šku osno­vu i kon­cept, teorij­ska pola­zi­šta i prak­tič­nu pro­ved­bu, oče­ku­ju (nešto) i dobi­va­ju (nešto), rela­ti­vi­zi­ra­ju i apso­lu­ti­zi­ra­ju, tema­ti­zi­ra­ju i kri­ti­zi­ra­ju, govo­re i pita­ju, šapu­ću i viču, dos­tup­ni su, a zapra­vo nisu; oni su pot­pu­no idi­osin­kra­tič­ni i bru­tal­ni unu­tar algo­ri­ta­ma i pro­gra­ma, oni su nevi­na i pri­ja­telj­ska okru­že­nja naše per­cep­ci­je apso­lu­ta i pri­hva­ća­nja relativnog.

Homo ludens, čovjek koji se igra, sre­di­šte je i pola­zi­šte, esen­ci­ja i bit pros­to­ra i simu­la­ci­je pros­to­ra. Može li ops­ta­ti poku­šaj ilus­tra­ci­je sta­ja­nja, pos­to­ja­nja i pro­pa­da­nja? S umjet­noš­ću, este­ti­kom i eti­kom – može. Sa svi­ješ­ću i svi­ješ­ću. S miš­lju i dje­lom. Ulaskom u umjet­nič­ko dje­lo, šet­njom kroz nje­ga, luta­njem i upoz­na­va­njem, poima­njem i otkri­va­njem, nala­zi­mo se u per­so­ni­fi­ci­ra­nom, intim­nom odno­su, koji doživ­lja­va­mo kao umjet­nič­ki kodi­fi­ci­ra­no iskus­tvo i svo­je­vr­s­ni odgo­vor na naš anga­žman. Ambijentalni, audi­ovi­zu­al­ni doživ­ljaj, ambi­jen­tal­na i oko­liš­na kup­ka ujed­no su i sauna i masa­ža, fit­ness i Loch Ness našeg osob­nog “dodi­ra” i širih, pros­tor­nih i druš­tve­nih reflek­si­ja koje uspos­tav­lja­ju naš odnos pre­ma umjet­nos­ti, pred­me­ti­ma, stro­je­vi­ma, mate­ri­ja­li­ma, pro­ce­si­ma u ekvi­dis­tant­ni krug naših živo­ta, koji se slu­čaj­no pojav­lju­ju na izlož­bi i osta­ju u sas­ta­vu umjet­nič­kog dje­la kao auto­nom­ni izraz svo­je auto­ri­zi­ra­ne spontanosti.

Peter Tomaž Dobrila

k: Peter Tomaž Dobrila

a: Nataša Berk, Alice Daeun Kim, Tadej Droljc, name:, Nika Erjavec, Toni Soprano Meneglejte, Valerie Wolf Gang

Izložba je orga­ni­zi­ra­na u sklo­pu među­na­rod­ne pro­gram­ske raz­mje­ne i surad­nje udru­ge Metamedij (Pula) i udru­ge za kul­tu­ru i edu­ka­ci­ju KIBLA (Maribor).