Limit reprezentacije

Pojedinačno, ovi rado­vi istra­žu­ju raz­li­či­te aspek­te real­nos­ti, per­cep­ci­je i ljud­skog iskus­tva. Zajedno, oni por­tre­ti­ra­ju odnos izme­đu pri­rod­nog i teh­no­lo­škog svi­je­ta kao dva pri­vid­na pola­ri­te­ta, ali u stvar­nos­ti neo­dvo­ji­va seg­men­ta našeg pos­to­ja­nja. Izložba je dio šire teme “Limit repre­zen­ta­ci­je” koju je umjet­nik razvi­jao tije­kom pos­ljed­njih pet godi­na, ins­pi­ri­ran isto­ime­nim tek­s­tom nas­ta­lim kao reflek­si­jom na bora­vak u Max Planck Institutu.

Tekst istra­žu­je gra­ni­ce repre­zen­ta­ci­je kroz priz­mu naših osje­ti­la i uma, nagla­ša­va­ju­ći kako naša per­cep­ci­ja stvar­nos­ti nije izrav­na, već je fil­tri­ra­na kroz slo­je­ve iskus­tva, evo­lu­ci­je i kog­ni­tiv­ne obra­de. Autor uvo­di ide­ju da je vidje­ti zapra­vo dodi­ri­va­ti, s obzi­rom na to da je pro­ma­tra­nje, na kvant­noj razi­ni, čin inte­rak­ci­je. Raspravlja o ogra­ni­če­nji­ma ljud­skih osje­ta, koji pri­ma­ju samo odre­đe­ni ras­pon elek­tro­mag­net­skih valo­va, te pos­tav­lja pita­nje može­mo li ‘’vidje­ti’’ ono što je izvan gra­ni­ca naših osje­ta ili uma. Navodi da je repre­zen­ta­ci­ja isto­dob­no poku­šaj i nemo­guć­nost pot­pu­nog viđe­nja stvarnosti.

“Kvantna dome­na poka­zu­je nam kakav je zapra­vo čin viđe­nja. To je čin dodi­ra, u odre­đe­nom smis­lu agre­si­van čin, čin bom­bar­di­ra­nja odre­đe­nog objek­ta foto­ni­ma ili dru­gim valo­vi­ma. Da bismo nešto vidje­li, potreb­no je odbi­ti mili­jar­de čestica/valova s povr­ši­ne objek­ta kako bi ih regis­tri­ra­li naši ure­đa­ji ili osje­ti­la. Na neki način, naša real­nost, ako je ne dodi­ru­je­mo, ako s njom ne komu­ni­ci­ra­mo, ona se ne regis­tri­ra za nas, nije tamo – ne pos­to­ji. Da bismo vidje­li nevi­đe­no i nevid­lji­vo, potreb­na nam je neka vrsta repre­zen­ta­ci­je. Nevidljivo je hipo­te­za, teori­ja, kons­trukt koji još nije doka­zan. Tek kad to doka­že­mo, kad pos­ta­ne dio našeg uobi­ča­je­nog iskus­tva, konač­no to može­mo vidjeti.”

Tekst raz­ma­tra ulo­gu umjet­nos­ti u pro­ši­re­nju našeg razu­mi­je­va­nja stvar­nos­ti izvan nepo­sred­nog iskus­tva, pos­tav­lja­ju­ći umjet­nost kao poten­ci­jal­no sred­stvo za doti­ca­nje nedo­dir­lji­vog i nedos­tiž­nog. Razmišljanja o teh­no­lo­gi­ji kao ilu­zi­ji kon­tro­le i kri­ti­ka kul­tur­nih nara­ti­va suge­ri­ra­ju potre­bu za tran­s­cen­den­ci­jom pos­to­je­ćih struk­tu­ra kako bismo “vidje­li” izvan naše tre­nut­ne realnosti.

Za cje­lo­vi­ti tekst “Limit repre­zen­ta­ci­je” s hrvat­skim pri­je­vo­dom posje­ti­te: hrvojehirsl.com

a: Hrvoje Hiršl